U islamu je hadžiluk oduvek bila sveta dužnost. Svaki dobar musliman bio je, a i sada je obavezan, ako to može sebi da priušti id a svoju porodicu obezbedi dok je odsutan, da bar jednom poseti Meku. Za vreme hadžiluka, od sedmog do desetog meseca muslimanske godine, on nosi dva bela ogrtača bez šavopva, simbole jednakosti pred Bogom. Hodočasnik se ne šiša, ne brije se i ne seče nokte tokom ovog poduhvata. Sedam puta mora da obiđe Ćabu id a izvede još neke rituale u Meki , pre nego što se vrati kući. Do kraja svog života, hodočasnik-povratnik pridodaće svom imenu počasno zvanje hadži.

Ibn Batuta (1304-1374), najveći muslimanski putnik srednjeg veka, u svojoj dvadeset prvoj godini napustio je dom u Tangeru, na severozapadu Afrike, kao hodočasnik „obuzet snažnim porivom…i dugo gajenom željom da poseti ova uzvišena svetilišta”. Popularne hronike o višegodišnjim putovanjima Ibn Batute, stvorile su od njega neku vrstu muslimanskog Marka Pola, i on je bio slavljen kao „putnik islama”. Uprkos sopstvenom pravilu da „nikada ne treba ići istim putem dvaput”, četiri puta je posetio Meku. Prešao je oko 120.000 km, verovatno više od bilo kog poznatog putnika pre njega.

Posetio je svaku muslimansku zemlju, kao i okolne države, službovao kao muslimanski sudija u islamskim zajednicama sve do Delhija, Maldivskih ostrva i cejlona, pa je bio čak i izaslanik indijskog sultana. Zanimljivo je da su njegova putovanja zapravo neka vrsta enciklopedije muslimanskog načina života i običaja u raznim oblastima.

Nekoliko godina nakon povratka, na nagovor sultana od Maroka, Ibn Batuta izdiktirao je iskaz svojih putovanja učenjaku Ibn Juzaiju, koga je upoznao u Granadi. To svedočanstvo, koje je Juzai zapisao a zatim protkao vlastitim komentarima, predstavlja izvor informacija Batutinih doživljaja i dragoceno svedočanstvo jedne davne epohe. Naslov tog rukopisa može se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudesima gradova i divotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili Putovanja.