Pioniri–istraživači koji su išli na Istok sredinom XIII veka i putovali kopnom u prvom evropskom dobu otkrića, morali su da budu snabdeveni sasvim drugačijim stvarima od onih koje su bile potrebne za putovanje morem. Putnik kopnom mogao je da krene sa jednim ili sa dvojicom saputnika glavnim i poznatim putevima, mada tim putevima pre njih nije išlo mnogo Evropljana. Mogli bi da se usput snalaze i da pribave hranu i piće. Iako nisu morali da sakupljaju velika novčana sredstva i da budu vrhunski organizatori, morali su da budu prilagodljivi i predusretljivi.

Dok su putnici morem morali dugo vremena da provode u svojevrsnoj kulturnoj izolaciji, putnici kopnom-trgovci ili misionari mogli su da se tokom putovanja bave svojim zanatima i da usput uče. Putnik na kopnu bio je i manje i više usamljen nego njegov dvojnik na moru. Ako bi mu nedostajalo društvo ili zatrebala pomoć zemljaka bilo bi mu teško. Sa druge strane, imao je mogućnost za mnoge nove, srdačne i slučajne susrete tokom svih dana i noći na putovanju.

Opasnosti na moru bile su svuda iste-vetar, talasi, oluje, gubitak kursa...Opasnosti koje je nosilo putovanje kopnom bile su raznolike poput samih pejzaža i doprinosile su da put bude uzbudljiviji. Da li u ovoj krčmi ima razbojnika? Može li se podneti domaća hrana? Da li obući sopstvenu odeću ili onu koja se u tom kraju nosi....?

Putovanje kopnom  nije bilo grupni avanturistički poduhvat, nego teško, individualno putovanje. Iz tog doba potiče engleska reč “travel“ koja je nastala od reči “travail“, koja znači rad, naročito težak ili rad pod prinudom! Bio je to tačan opis onoga što je podrazumevalo kopneno putovanje na duge staze. Samo mali broj putnika-pionira odlučio se na ovaj „težak rad“ i tako otvorio put od Evrope ka Kini.