Za Tadž Mahal je vezana tužna ali lepa ljubavna priča. Da on stvarno ne postoji, lako bi se moglo poverovati da je priča o njegovoj izgradnji prava bajka. Pre trista godina Indijom je vladao šah Džahan. Svoju najmiliju ženu koja je bila lepa i pametna, toliko je voleo da se od nje nije odvajao, pa ju je učinio i svojim savetnikom. Zvala se Mumtazi Mahal, što znači „ponos palate“.

Godine 1630. vladaru je umrla voljena žena. Toliko je bio tužan da je pomišljao da napusti presto. Odlučio je da ljubljenoj ženi podigne najlepši spomenik koji je ikada postojao. Pozvao je najbolje umetnike i arhitekte iz Indije, Turske, Persije i Arabije da dođu i izrade nacrt za spomenik. Više od dvadeset hiljada ljudi radilo je preko 18 godina na izgradnji Tadž Mahala, jednog od najlepših zdanja u svetu.

Zgrada se nalazi na mermernom postolju kvadratne osnove, visine 7 metara. Minareti, ili kule, izdižu se na sva četiri ugla, a sama zgrada je visoka 60 metara. To je osmostrana građevina od belog mermera, ukrašena sa dvanaest vrsta poludragog kamenja u vidu cvetova , kao i natpisima iz Korana u crnom mermeru. Građevinski materijal potiče iz mnogih zemalja, iz Arabije, Egipta, Tibeta i raznih delova Indije.

Car je nameravao da za sebe sagradi potpuno isti mauzolej, ali od crnog mermera, na drugoj strani reke preko koje bi vodio most od srebra. Međutim, pre nego što je izgradnja bila završena, njegov sin ga je zatvorio u dvorac, gde je car ostao do kraja života, gledajući preko reke u mauzolej žene koju je voleo.

(Iz enciklopedije 1000 zašto, 1000 zato)